Istine su još teže

Daje snagu, poziva na raj ili pakao u vašem slučaju."

„U redu, nalazi se u Tanzaniji, u Dar el Salamu."

„Hvala, vidite da je bilo lako, a ako ste me slagali, čućemo se opet."

Danijel i Viktor su sve uspjeli upratiti preko satelita, gledali su je. Ana je nosila snajper. Spakovala je snajper u torbu, stavila pletenu kapu na glavu i izašla je iz zgrade sa naočarima na licu da je kamere ne bi uhvatile i bacila je torbu u prvi kontejner. Na taj način je sakrila tragove. Nije joj bilo žao oružja, imali su ga na pretek.

„Dobro je obučena!" - rekao je Viktor.

Vinsentu je naređeno da je prati. Otišla je u Narodnu biblioteku, sjela na klupu u unutrašnjosti da pročita novine, međutim, neko je sjeo pored nje i stavio nešto u novine. Razgovarali su vrlo kratko, zatim je čovjek otišao. Vinsent nije vidio ko je to bio. Ana je skupila novine, stavila ponovo naočari i izašla. Nakon dva sata napadnut je centar organizacije, kao i laboratorija u kojoj se proizvode djeca sa sposobnostima. Pred ulaz u sjedište je došla djevojka i rekla samo - ovlašteni nositelj x100. Bila je to Ana, čuvari su je pustili. Unutra je prošla sve sigurnosne testove i uzela pošiljku. Bio je to lijek za ljude poput nje. Prije toga je uništila cijelu laboratoriju. Naime, Ana je dugo tražila lijek u podrumu kuće koju je izgradila, naravno, bezuspješno. Sada se imaju priliku svi izliječiti. Oglasio se jedan od čelnika:

„Bravo kuriru x100 ili, bolje da kažem, Ana, Anamarjel Anabel! Možeš li mi reći zašto sve to radiš kad si jedna od nas?"

„Zato što nisam poput vas i zato što vas mrzim iz dna duše! Učiniću sve da vas uništim i nikad neću stati!"

„Zašto misliš da to što si uništla laboratoriju nešto znači kad imamo toliko drugih? Zar misliš da je ovo jedina? Pa daj, ti si pametnija od toga, možeš ti bolje!" – u dubini duše se bojao.

„Jedino što znam je da sam zapalila formulu, a sav serum za moći je ovdje." - Ana ga je uzela i razbila – „Koliko znam ljudi koji su ovo stvorili su odavno mrtvi, a sve laborotorije u svijetu biće uništene za par trenutaka, samo je pitanje vremena. Nećete nas više mučiti i stvarati ljude poput nas, praviti autsajdere od nas, ograničavati i kontrolisati nam život!" – Ana je ubrizgrala sebi serum i rekla -  „Počinjem sa sobom i ovo je tek početak."

„Gotova si! Ubiću tebe i sve tvoje! Zatrću ti trag! Ti i tvoji bićete proganjani do smrti!"

Ana je izašla i uzviknula: „Sajonara!"

Zapravo, on njoj nije mogao ništa. To su bile samo prazne prijetnje. Danijel i Viktor su se smijali, bilo im je neizmijerno drago. Ana je otišla kući, imali su sedam sati da stignu do Tanzanije i vrate Markusa. Čitav arsenal je bio kod kuće, svi su je čekali i čestitali joj. Ernest joj je rekao:

„Ans, bila si odlična! Ali Ana, kako ćemo stići za sedam sati u Afriku?"

„Ništa se ne brinite i ne pitajte me ništa! Ako vam kažem, moraću vas ubiti!" – našalila se.

Pozvala je svoje prijatelje vojnike koji su je i odveli u Tanzaniju.

„Tanzanija je na granici sa Ugandom, zar ne, ako dobro znam geografi ju?" - rekla je Ivon – „Možda vidiš Danijela, ha Ans?!"

Smijali su se, a Ana je pomislila kako ta mala ima dug jezik.

Samo je odgovorila na to: „Gledajte svog posla, ne želim pričati o tome, nije vrijedno pomena!"

Ani je bilo teško, a Danijelu još teže. Viktor mu je govorio da joj ne zamjeri, da vjerovatno ima dobar razlog, da ga je, možda, htjela zaštiti, da nije htjela da ispašta.

„Poznajem je, Danijele!"

„E pa, ja je ne poznajem! Nema možda, čuo si šta je rekla, nije vrijedno pomena.  Da me je iole poznavala, znala bi da bih shvatio. Nema opravdanja za ono što je učinila i nikad neću preći preko toga!"

Nakon toga je otišao sa suzom u očima. Spasavanje Markusa je išlo glatko. Kad su ga pronašli, bio je jako mršav, sjedio je u mračnoj sobi, nije prepoznao Anu na prvi mah. Ona mu se predstavila i rekla mu da se ne plaši. Svi su plakali. Bili su presrećni narednih dana, sve dok Ana nije primila pismo od anonimnog pošiljaoca. Nakon što ga je otvorila, pala je na koljena i počela plakati i vrištati od bola. Grčila se od bola u duši i od nemoćnosti i nemogućnosti da bilo šta promijeni. Naime,  unutra se nalazila adresa koja je u Ani pokrenula lavinu potisnutih sjećanja, istih onih zbog kojih je i obolila, zbog kojih se u njoj stvorila druga ličnost. Izašla je sva izgubljena, odbacila je papir, jer je adresu znala jako dobro. Samo je Vinsent bio prisutan ovom činu i odmah je prenio Ernestu. Niko nije znao o čemu se radi. Danijel je pobjesnio i tražio je od Vinsenta da sazna o čemu se radi. Problem je bio to što su svi ubrizgrali serum, blokator koji ih je izliječio, pa više niko od njih nije imao moći, niko više nije bio „čudak". Niko više nikome nije mogao čitati misli. Sve su htjeli sakriti od Markusa, ali on je slutio. Primijetio je neko komešanje među njima i premetanje papira. Svi su željeli stići na tu adresu. Markus je tražio taj papirić. Ernest mu ga je pružo, nije ga mogao odbiti. Kad ga je Markus otvorio, rekao je:

„I taj dan je morao doći. Od prošlosti se ne može pobjeći, kad tad nas stigne. Ernest, Vinsent, idete sa mnom!" - rekavši to Markus je poprimio zabrinut izraz lica.

Ana je tumarala. Došavši na dotičnu adresu, ušla je u napuštenu kuću. Suze su joj nailazile same, kao što su i sjećanja navirala. Bila je to kuća njenih pravih roditelja. Znala je sav raspored, stvari su bile polomljene, kuća je bila uništena, ali fotografi ja je još uvijek bila na istom mjestu, ona sa roditeljima i dječakom njenih godina, njenim bratom, pomislila je. Istina je, ima brata, nije sama. Teško se suzdržavala de se ne sruši. Kleknula je, stavila ruku na lice i zaplakala. Ubrzo su došli Markus i ostali. Ernest se raspitivao šta će ona tu i čija je to kuća.

„To je kuća moga brata Sebastijana, Aninog oca, njenog pravog oca."

Markus je polako ušao otvorivši vrata koja samo što se nisu srušila. Ernest i Vinsent su samo provirivali.

„Ans, žao mi je, kajem se, vjeruj mi!"

„Sad ti je žao ili cijeli život žališ? Tvoje kajanje mi ništa ne vrijedi, ti ga nemaš, ti ne znaš šta je to! Uvjeravala sam sebe da si sina strpao u ustanovu jer si morao, ali ne, ti si loš čovjek, gad, đubre najgore! Mislila sam da si dobar čovjek, da me voliš poput oca, da mi pomažeš. Glumiš očinsku fi guru. Uništio si moj i život moje porodice! Jesi li srećan? - pogledala ga je s mržnjom i prijekorom.

„Šta sad mogu, trudio sam se da izpravim stvari! Pođi sa mnom, molim te, riješićemo sve!"

„Ti si kriv za sve, za ovaj besismleni rat, za mržnju, za svađe! Manipulisao si sa mnom, nama svima! Sad ćeš vidjeti kako je kad se lutke pomijeraju! Onako kako si se ti poigravao sa tuđim životima, sad ću ja sa tvojim!"

U tom trenutku uđoše Vajat i Hektor. Vinsent je pokušao da ih zaustavi.

Hektor reče: „Makni se, mali, ovo nije tvoja liga! - Ernest ga je uzeo za ruku, rekavši – „Pusti ga!"

„Je li ti sada jasniji?" - rekao je Vajat.

„Ćuti!" - rekao je Markus.

„Ne, ti ćuti, ti najmanje imaš pravo da govoriš! Da čujem, šta želiš, Hektore?"

„Neću tražiti da me zoveš tetkom, ne očekujem to!"

„I ne bih, vjeruj mi! - proderala se Ana.

„Želim ti dati moć kakvu zaslužuješ.

Želim ti pomoći."

„Ne slušaj ga, Ana! On nije nikad nikome pomogao, pa ni svojoj sestri, njemu je jedino stalo do sebe samog, ni do koga drugog!"

„Ja sam tebi bila oružje oko koga ste se borili još prije mog rođenja, a za razliku od tebe, Hektor me nikad nije lagao, a sad ćeš vidjeti snagu svog oružja!"

„Ana, ne idi, ne znaš šta te čeka, neću te moći više zaštiti! Neću ti moći pomoći!

Čeka te pakao!"

„Ne čeka me! Ja sam već u njemu." - rekavši mu to otišla je sa Vajatom i Hektorom.

Markus je ostao kao pokisao, vičući: „Ja sam kriv za sve! Hektor, Sebastijan, Elizabet i ja, bili smo najbolji prijatelji, a ja sam sve uništio zbog pohlepe, zbog moći. Ja sam ga nagovorio da zavede Elizu, jer je bila najmoćnija i da je ili kontroliše ili uništi, ali moj brat je bio presrećan sa Ealizabet, dobili su djecu i voljeli se. Onda se saznala istina, u toj svađi je nastradala Liz, onda se desilo ono najgore. U pravu je, ja sam kriv za sve, ne zaslužujem oprost, ja sam kriv za ovu svađu, za svu mržnju!"

„Nemoj tako, Markuse! Shvatiće!"

„Neće nikada, a nećeš ni ti! Ti si joj brat, a ja sam vas razdvojio! Ti si dat na usvajanje, a ona nakon što je ubila oca, razboljela se i dao sam je ljudima u Srbiji! Ti se nisi ničega sjećao, nije ni ona, ali bolest ju je obuzela zbog prisutnih potisnutih trauma. Nakon toga, sudbina je htjela da uvijek budete jedno pored drugog, tu jedno za drugo, družili ste se, voljeli se kao brat i sestra, a zapravo to i jeste. Oprosti mi molim te, uništio sam vam živote! Sada Anu čeka ista sudbina kao Elizabet i moga brata, a ja joj ne mogu pomoći, neću je moći spasiti, čeka je smrt!"

„Ja ti opraštam, a i dovešću svoju sestru kući, isčupati je iz kandži onoga zla!" - rekao je Ernest zagrlivši strica.

„Tako si dobar, ne zaslužujem da mi oprostiš! Molim te, vrati je!" - Markus je plakao u Ernestovom krilu kao dijete.